Evo i trećeg nastavka naše priče o nastajanju najčuvenijeg italijanskog humorističkog stripa!
Nakon katastrofalne prodaje prvog (Grupa TNT) i još lošije prodaje drugog broja (Šuplji zub), Magnus i Bunker ozbiljno su pomišljali da napuste rad na “Alanu Fordu” i zauvek ugase serijal koji je bio tek u povoju… Rezultati prodaje drugog broja su, kako se pokazalo, bili poražavajući: u celoj Italiji nije prodato više od 8.000 primeraka! Gubitak polovine ionako malobrojnih čitalaca bio je jasan dokaz da publika nije prihvatila novog junaka. Ukinuti novo izdanje ili ga nastaviti?!
Evo što o toj dilemi kaže Max Bunker:
“Kad smo se krajem tog septembra (1969) vratili u redakciju, usledila je najneprijatnija vest koja nas je mogla dočekati. Rezultati prodaje drugog broja ‘Alana Forda’ bili su tragični. Nakon što su prvi broj kupili iz radoznalosti, mnogi čitaoci su odustali i tek poneko je nastavio da ga kupuje. Drugi broj je prošao katastrofalno… Ali ti malobrojni, superverni čitaoci, kojima zauvek ostajem zahvalan, počeli su da nam pišu i šalju predloge za priče, podstičući nas da nastavimo započetim putem. Magnus i ja na trenutke smo već i pomišljali o časnoj predaji, ali odmah potom obuzeo nas je zanos besno-lude smelosti i odlučne istrajnosti.
No, bilo je očigledno da tuš koji nas je polio, nije bio hladan nego leden i da su naša očekivanja u tom trenutku bila daleko od stvarnosti. Tad je u celoj izdavačkoj kući zavladalo opšte ćutnje. Nije, doduše, bilo ni primedbi, verovatno i zato što su mi iz očiju sevale ubojite munje, ali situacija se, neizostavno, morala promenuti… Nabolje! Morali smo da porazgovaramo sa izdavačem i opipamo mu puls…
I tako smo Magnus i ja otišli kod izdavača Corna koji se, na naše pitanje: “Šta da se radi?”, izvukao lakonskim: “Vidite sami”, ističući niz primedbi o teškoćama na tržištu, nezrelosti čitalačke publike… Uz mnoge druge reči utehe, kako bismo lakše progutali gorku pilulu neuspeha.
Da bar na trenutak zaboravimo naše jade, otišli smo u bioskop, zatim u piceriju pa u diskoteku gde smo dočekali jutro, ne progovorivši ni reči o onome što nas je tištalo. Idućeg jutra, pregledavši ponovo podatke prodaje koji su nedvosmisleno potvrđivali promašaj, otišao sam u svoj radni kabinet (soba na najvišem spratu u kojoj radimo samo Magnus i ja) i latio se
pisanja.
Magnus, koji nije baš ranoranilac, stigao je oko podneva i doneo nekoliko tabli priče broj 5 (Daj, daj, daj!).
– Šta ćemo? – upitao je.
– Pa barem dovrši petu priču! – odgovorio sam mu. – A onda te čeka i šesta epizoda koju upravo pišem!
Nakon toga otišli smo na duplu, jaku, crnu kafu i složili se sa tim da bi odustajanje u tom momentu bilo ravno samoubistvu.
– Ići ćemo dalje, još nekoliko brojeva – zaključili smo – i videti da li se situacija menja. Naravno, nabolje!
I tako smo, doduše sa malo oduševljenja, ali sa mnogo odlučnog besa, nastavili da pripremamo peti broj, u neugodnoj atmosferi neme ironije koja je u redakciji zamenila atmosferu neverice i ćutanja! Baš tako, ‘Alanu Fordu’ pretila je opasnost da svoj život završi već posle četvrtog broja!”